English French

Ми на друштвеним мрежама

FacebookTwitterYoutube

Атом

Завршни испит
Otvorena Vrata
Распоред писаних провера
Школски календар
Списак уџбеника

8. октобар, Дан ОШ ''Јован Миодраговић''

Педагошки погледи  Јована Миодраговића

      Јован Миодраговић (1854 – 1926) живео је у немирно време и био савременик многих значајних друштвених промена – пада Уставобранитеља и Алексндра Карађорђевића 1858 године, друге владавине Милоша (1858 – 1860), Михајла(1860 – 1868), Милана (1868 – 1889) и Александра Обреновића(1889 -1903), владе Карађорђевића, Петра И (1903 -1921) и Александра (1921г.). Био је сведок рушења династија и митова, силовитих политичких борби и учвршћивања апсолутизма. Директни је учесник српско – турског (1876 – 7 год.) и српско – бугарског рата (1885), савременик довођења  српске аутономности до проглашења Краљевине Србије 22 фебруара 1882 године, потписивња Сан-Стефанског мира  и Берлинског уговора 1878 године, вођења Балканских ратова и Првог свестког рата.

   Jован Миодраговић, последњих деценија 19 и почетком 20 века, снажно се наметнуо своме времену обухватношћу и дубином својих интересовања, доприносом развоју науке и културе, ширином педагошких погледа и обимом своје васпитно-образовне делатности. Изванредно организован и успешан рад учинио га је, и данас га чини, запажено присутним у културној и педагошкој баштини српског народа.

   Потиче из патријархалног села Станишинци  надомак Врњачке Бање, где је веома рано спознао улогу рада у животу човека. Кроз читав живот носиле су га две љубави: према човеку и према раду.

   Животни пут Јована Миодраговића, ученика, студента, учитеља и професора, публицисте и друштвеног радника, према делима која су остала иза њега,  пут је једног од оних педагошких стваралаца  који дају обележје своме времену.

   Залагао се за увођење иновација у васпитање и образовање  свога времена, увођење ручног рада и техничког образовања у  основне школе. Био је родоначелник критике старе школе, борио се против догматизма у настави, за примену новог концепта грађанске школе.

   Његова обимна публицистичка делатност обухвата око 300 библиографских  јединица и то око 200 педагошких и 100 радова општег карактера.

   Миодраговићев животни пут протекао је у сталном ангажовању за бољу школу и савременије васпитање и образовање. Патријархално село у којем је провео детињство, школовање праћено тешкоћама и оскудицом, сазнања о друштву стицана преко својих напредних професора (Д. Карића и С. Поповића), школовање у Крагујевцу у време деловања Светозара Марковића, сестара Нинковић, Пере Тодоровића,  Пере Велимировића и др. околности су које су га рано определиле да животу и раду приступи критички и истраживачки.

   Историјски, етички и компаративни аспекти његових опредељења у педагогији настајали су проучавањем дела предходника на задацима васпитања у Србији, од Д. Обрадовића, преко МЂ.Милићевића, до С. Поповића на које се угледао, као и најпознатијих представника педагошке мисли европске буржоазије, од Лока и Коменског, преко Херберта, Песталоција, Фребела, Дистервега, до Спенсера и Дитеса. На основама оваквих интересовања и марљивог изучавања праксе васпитања у српском народу, настало је више Миодраговићевих радова из националне и опште историје педагогије и радова који значе почетке компаративне педагогије у нас.

   Одличан успех у учитељској школи био му је препорука за добијање места учитеља у Београду 1874 године. У шестогодишњем раду у основној школи, уз стално усавршавање, постао је познат по изузетном разумевању потреба детињства и младости, смелом одбацивању застарелих образаца педагошког рада и традиционалне наставе. Запажени успеси препоручили су овог учитеља Министарству просвете  и 1880 године добија стипендију за студије педагогије у Лајпцигу. Проширио је садржај студија природним наукама, психологијом и логиком. Путовао је по градовима Немачке, Француске, Белгије, Енглеске, обилазио школе и најважније скупове просветних радника и тадашње школске системе.

   Након повратка у земљу, предузео је до тада најобимње истраживање праксе васпитања у српском народу из чега је настало његово значајно дело „Народна педагогија у Срба“.Истицао се као наставник, као културни  радник Министарства просвете у вршењу школског надзора, као члан  Главног просветног савета, уредник више листова и часописа. Познавалац достигнућа теоријске педагогије и школске праксе у Европи, настоји да оно што је позитивно вредновао примени у својој земљи, налазећи ослонац у напреднијим опредељењима буржоаске педгогије, у проучавању стварних услова и могућности васпитања у свом народу.

   Задивљујућа је упорност којом је истраживао васпитање настајало на богатим изворима народног живота и рада. У самониклости тог васпитања, његовој снази и јачини, које је помагало народу да опстане, да се обнавља и развија, нашао је драгоцене наслаге искустава, хиљадама пута провераваних истина и сазнања. Уочио је велику животну снагу , високу моралност, истанчани етос, духовност и лепоту чија је изузетна снага у једноставности, али и у необичној јачини педагошке поруке која долази од народа.

   Миодраговић није аутор посебног дела у коме би биле целовито и систематски изложене основе педагогије. Међутим, својим предавањима педагогије у учитељским школама  Србије и на Вишој женској школи у Београду, оставио је снажан утисак о својим погледима на васпитање. Залагао се за свестрано, потпуно и хармонијско развијање човека, које се остварује физичким, умним, моралним, естетским, техничким и религиозним васпитањем. Облике васпитања  систематизовао је у поредак који је и данас актуелан .Критички и аргументовано одбацује глорификовање и једнострано схватање интелектуалног васпитања у старој школи.

   Налазећи се у средишту збивања у просвети Србије, он интензивно и критички расправља питање односа и дистанцирања нове и старе школе .

   Истицао се као заговорник  реалне наставе, наставе природног развитка и модерне наставе, налазећи се на позицијама нове школе којој је основа била такозвана школа рада. При томе, није га одликовала празна реторичност, књишко супротстављање чињеница и појава, концепција  и погледа у васпитању, већ непосредна анализа садржаја и проблема стварног живота и васпитања у њему. Реформни покрети у образовању, често називани једним заједничким именом – нова школа, преламали су се у Миодраговићевом делу као израз потреба друштва овог поднебља и тога доба. Зато су у његовој интерпретацији деловали изворно и аутохтоно, не само као непосредно преношење страних педагошких опредељења.

   Критикујући глорификовање традиционалних начина преношења градива на ученике, сматрао је да су методе наставе и науке веома различите, али је будућност у њиховом приближавању и у развоју који ће у настави будућности довести до примене научних метода. Заузимао се за схватање ученика као личности чија је слобода услов развоја слободног човека уопште.

   У оквиру класичне дидактике и методике, развио је до савршенства нека питања методичности наставе и рада наставника са ученицима. Одмереност, тихост, уз употребу онолико речи колико је потребно, чувајући се особина неких наставника да сами питају и одговарају, да своде своју пажњу на мали број ученика, који уместо складних и смишљених, концизних и јасних, постављају широка, неодређена и нејасна питања.

   Заузимао се за ону врсту припремања наставника за извођење наставе у којој наставници стално истражују средину и појаве, подстичу радозналост младих у настави, повезују могућности сазнавања са обиљем ситуација и појава које нуди  свет природе и људских потреба. Нико у грађанској педагогији у нас није тако јасно и одлучно иступао против физичких казни и других облика репресије на духовни, посебно емоционални живот ученика.

   Поменућемо нека од бројних дела овог плодног аутора: Школа и учитељ у Француској, Ускршњи хлеб, Божић у Београду, Божић на селу, Истинске приче и поуке за децу, Природне науке у школи, Српска историја у српској школи, Школа у шуми, Дух наставе и васпитања  у Србији,Свадбе у Срба на селу, Ручни рад у Србији као васпитно средство, Ручни рад и народна педагогија, Континуитет у васпитању, Ризница – приче за децу и  многа друга.

   Свакако би било занимљиво за наше ученике, родитеље и наставнике да завире у неко Миодраговићево дело, јер упркос временске дистанце његова дела су и данас актуелна и чувају наше традиционалне вредности.

 

За више информација погледати књигу

Велизар Недовић – Педагошки погледи Јована Миодраговића

Замак културе, Врњачка Бања 1981 година